Студирање у Енглеској – разговор са Мирјаном Мими Влаовић

Уметност мења света, а студије седме уметности, која може бити један од узрока промене света, захтевају посебну маштовитост и упорност. Ове недеље сазнајемо детаље студентског живота у Енглеској и на мастер студијама “филм мејкинга” у Лондону..

Прочитај више Зовем се Мирјана Мими Влаовић, имам 23 године и на мастер студијама сам из области ,,стварања филмова” (filmmaking) на London Film School, најстаријем факултету за филм у Великој Британији. Започела сам ову авантуру, са још пар младих ентузијаста, 17. септембра прошле године. До сада имам издата три романа за младе у Београду, а режирала сам и десетак кратких филмова. Радила сам и на великом броју професионалних снимања у Србији и региону, од којих су најзапаженија серија ,,Бићемо прваци света”, режисера Дарка Бајића и филм ,,На млечном путу”, режисера Емира Кустурице.

Како се родила идеја о студијама у иностранству и о Лондону?
Пре свега бих волела да напоменем да је Београд за мене најлепши град на свету и да је моја љубав према њему безгранична. Лондон ми је међутим, од детињства у филмовима деловао као једно магично место, пуно хумора, шарма и могућности. Од Петра Пана и Мери Попинс преко бескрајних романтичних комедија (Нотинг Хил, Уствари љубав, Дневник Бриџет Џоунс…) осећала сам као да је то место на коме бих могла да се осамосталим, развијам своју креативност и потенцијалну интернационалну каријеру. Како сам расла, схватала сам да тај циљ није тако лагано остварити, а тек сад схватам да након што се оствари почиње још тежи рад, првенствено на себи, а затим и на својим делима.
Желела сам да дођем овде још на основне студије, међутим, родитељи су ме убедили да је боља идеја да још мало сачекам (на чему сам им сада захвална, јер треба доћи до одређеног нивоа животних вештина пре такве промене). Уписала сам SAE institute, британски факултет у Београду, смер digital filmmaking и била на церемонији доделе диплома, која је личила на оне из књига и филмова о Харију Потеру, у Лондону 2016. године. Затим сам уписала мастер из менаџмента на Факултету за европски бизнис и маркетинг, на Европском универзитету у Београду. Желела сам да имам диплому која је прихваћена у Србији, као и у иностранству, као и да разумем лидерство и тимски рад и из пословног угла. Професори су ми максимално изашли у сусрет да повежем област менаџмента са филмом, те сам писала дипломски рад о филмским продукцијским кућама.
Онда су се препреке само ређале једна за другом, а процес аплицирања је већ предуго трајао и скоро сам се помирила са тим да је цео сан о Лондону далека прошлост. Као у филмовима, баш тада сам добила мејл да сам прошла у други круг, на скајп интервју (који је трајао два сата), а затим и да ми је понуђено место у једној од најбољих светских школа филма.

Опишите нам укратко Ваш факултет и систем студирања у Енглеској.
London Film School смештен је на Ковент гардену, у самом центру Лондона, где су зграде већински старе стотинама година, а позоришта су на сваком ћошку. Зграда мог факултета је некада била пивница, а затим стовариште банана, те је конструисана као један велики лавиринт на шест спратова, без лифта, у коме нема ниједног прозора(није као да нам је дисање прекопотребно). Зидови су украшени плакатима филмова (Монти Пајтон и свети грал, Лолита, Гладијатор, Блејд Ранер, Кад јагањци утихну, Бразил, Облик воде, Со на земљи итд…) на којима су у водећим улогама радили бивши студенти, а поред имена студента је залепљена златна звездица поред које су се потписали.
Студирање на овом факултету се доста разликује од типичног британског образовног шаблона.
Мој смер је структуиран као пут кроз историју филма, те је на првом семестру главни пројекат неми црно-бели филм који снимамо на веома старој филмској камери и траци од 16мм. Нашој генерацији је потпуно невероватно да искусимо цео процес снимања са филмском траком, као и то да се материјал који је снимљен не може видети одмах, већ се мора вежбати стрпљење (и каналисање стреса) ишчекивањем резултата.
У другом семестру главни испит нам је био да у тимовима од шесторо људи снимимо шест филмова од три минута за шест дана, али овај пут у боји. Сваки дан бисмо ротирали улоге, те су се сви опробали као режисери, директори фотографије, расветљивачи итд… Није било дозвољено снимати у просторијама факултета, тако да смо морали да се обрачунамо и са административном страном Лондона и добијемо дозволе за све локације. Сваки дан бисмо са четири ковчега пуних расвете, статива и наравно, камером, мењали локације и свако јутро би требало да будемо спремни и свежи у новој улози, за ново снимање. Свима нам је било стало да свако ко режира тај дан у потпуности испуни своју визију и буде задовољан снимљеним материјалом.
Након тога свако би монтирао филм који је режирао и изградио звучну слику комплетно у постпродукцији. Још један елемент је била и сарадња са студентима из Royal College of Music који су били наши композитори.
Ово искуство је било попут неког војног кампа за филм, где тим постане попут породице, а учење на грешкама и успесима се повећава из дана у дан.
Оцене не постоје, можете само проћи или пасти модул (два семестра), што ми се чини веома паметно јер се не поредимо једни са другима већ се фокусирамо на лични развој

Шта разликује Ваш факултету од других факултета у Енглеској?
Постоји велики број факултета у Енглеској који имају смерове у вези са филмом, али се баве филмом доста теоретски и површно. Двогодишњи мастер програми на следећа два факултета своје студенте одмах бацају у ватру и на најбољем су гласу у свету:
National Film and Television School прима осам студената по години, од којих четворо мора имати британско држављанство. Иностраним студентима је школарина дупло скупља. Они раздвајају смерове као што су: режија, камера, монтажа попут нашег Факултета драмских уметности у Београду. Локација је у Беконсфилду, око сат времена возом од Лондона, где имају велики студио за снимање и модерну пространу зграду.
London Film School има исту цену за иностране и домаће студенте и веома радо примају студенте из свих крајева света. Нуде и разне опције за стипендирање, што је од велике помоћи. Примају тридесетак студената по уписном року, а квалитет наставе не изостаје будући да се сваког семестра оформе тимови од петоро, шесторо, те се практична настава обавља у малим групама. Баве се целим процесом рада иза камере, те је спектар професија којима се можете бавити након дипломирања доста већи, али могуће је да иако вас занима режија нећете добити прилику да режирате сваког семестра. Локација је, као што сам већ поменула, у самом центру Лондона, али у веома старој, необичној и надасве шармантној згради.
Оба факултета имају јако интензивне програме, где је немогуће водити било какву врсту приватног живота који није у вези са студијама.

Које су главне разлике у начину живота између места из ког долазите и Лондона?
Велики део младе генерације и у Београду и Лондону је окренут хедонизму, али сви ентузијастични филмски ствараоци су изузеци у односу на своју генерацију јер даноноћно раде скупљајући интересантне моменте из живота који их инспиришу. Постоје периоди где се мисли о тренутном пројекту непрекидно врте, а обавезе су непресушне те су јело и сан само успутне методе преживљавања, а затим они потпуно мирни где се следећи пројекат тек полако припрема. У Београду група које тако функциошу, наравно има доста мање него у Лондону, те је међу већим избором лакше пронаћи истомишљенике и потенцијалне чланове тима. Врсте препрека се разликују, код нас превазилажење истих доста зависи од међуљудских односа, док су овде норме и правила на првом месту. Мада нама никакве врсте препрека нису стране, тако да се кад упознамо њихов начин размишљања прилагодимо и пронађемо решење.

Који је највећи изазов живота у иностранству?
Ја сам одувек мислила да сам индивидуалиста, да уживам да будем сама, да тако најбрже радим и најбоље се осећам. Међутим усамљеност међу својим језиком, улицама, храном на коју смо навикли доста одскаче од ове нове усамљености, где је све непознато и никоме се не може у потпуности веровати. Срби су по културним истраживањима, ипак колективан народ, али ту карактеристику тек сад препознајем код себе.
Такође, постоји огромна врста притиска да на студијама треба себе презентовати у најбољем могућем светлу, искористити сваки моменат и контакт и ,,успети” док сте у иностранству. Серија ,,Јутро ће променити све” јако добро говори о овом феномену. Да се не бисте распали од свега што очекујете пре свега сами од себе чини ми се да је најбоље само пробати остати здрав, нормалан и стабилан, а остало ће онда већ доћи на ред.

Ако бисте Лондон морали да опишете једном речју, која реч би то била?
Supercalifragilisticexpialidocious.

Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Лондону?
Neal’s yard је скривена баштица на Ковент гардену са пар харизматичних кафића и феноменалном пицеријом, а и често је испуњен сунцем што је овде реткост. Савршено место за пуњење батерија.

Студирање у Грчкој – разговор са Иваном Јеленић

Љубав према Медитерану, мору, сунцу, историји, језицима Вас може одвести на ново место Ваших студија. Данас сазнајемо нешто више о студирању у Атини, Грчка.

Прочитај више Зовем се Мирјана Мими Влаовић, имам 23 године и на мастер студијама сам из области ,,стварања филмова” (filmmaking) на London Film School, најстаријем факултету за филм у Великој Британији. Започела сам ову авантуру, са још пар младих ентузијаста, 17. септембра прошле године. До сада имам издата три романа за младе у Београду, а режирала сам и десетак кратких филмова. Радила сам и на великом броју професионалних снимања у Србији и региону, од којих су најзапаженија серија ,,Бићемо прваци света”, режисера Дарка Бајића и филм ,,На млечном путу”, режисера Емира Кустурице.

Како се родила идеја о студијама у иностранству и о Атини?
Све је почело кад је требало да упишем факултет. Знала сам да желим да студирам језике, а с обзиром на то да сам шпански већ знала, желела сам да научим још један језик. Љубав према медитерану, мору и сунцу одвела ме је на катедру за грчки језик, где сам се након годину дана пријавила за стипендију за студије у Атини и – добила је.
Онда су се препреке само ређале једна за другом, а процес аплицирања је већ предуго трајао и скоро сам се помирила са тим да је цео сан о Лондону далека прошлост. Као у филмовима, баш тада сам добила мејл да сам прошла у други круг, на скајп интервју (који је трајао два сата), а затим и да ми је понуђено место у једној од најбољих светских школа филма.

Опишите нам укратко Ваш факултет и систем студирања у Грчкој.
Систем студирања у Грчкој је једноставан. Најтежи део је положити пријемни који се састоји из шест предмета. Државни факултет траје 4 године, а свака година носи по 60 еспб бодова. Испити се полажу у три испитна рока – јануар, јун и септембар, од чега се у јануару полаже зимски семестар, у јуну летњи, а у септембру преостали испити. Филолошки факултет је у оквиру Филозофског факултета од кад је атински универзитет отворен – јер се веровало да љубав према језицима потиче из љубави према филозофији. Састоји се од катедре за хиспанске студије, француске, италијанистике, славистике и англистике.


Шта разликује Ваш факултету од других факултета у Грчкој?
Сложност. Уче нас да радимо као једно и да помажемо једни другима. Већина нас има идеју да постане преводилац или професор, тако да ће нам се сигурно у будућности путеви укрштати. Због тога је важно да једни друге не видимо као конкуренцију него као сараднике.

Који је највећи изазов живота у иностранству?
Прилагођавање. Немамо сви исте навике, не славимо сви исте празнике, не размишљамо сви исто. Самим тим што смо одрасли у различитим срединама научени смо да другачије размишљамо и другачије сагледамо ствари.

Ако бисте Атину морали да опишете једном речју, која реч би то била?
Сунце.

Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Атини?
Има један кафић за који мало људи зна. Улази се из једне усамљене напуштене улице у центру, на Монастиракију. Кафић се налази на врху зграде, тако да уз ветар, прелеп поглед на Акропољ и онај дивни атински мирис, један фрапе на врелом летњем сунцу има сасвим посебан укус.Има један кафић за који мало људи зна. Улази се из једне усамљене напуштене улице у центру, на Монастиракију. Кафић се налази на врху зграде, тако да уз ветар, прелеп поглед на Акропољ и онај дивни атински мирис, један фрапе на врелом летњем сунцу има сасвим посебан укус.

Студирање у Чешкој – разговор са Јеленом Малиџан

Овај петак посветили смо студијама у златном граду или како га још зову граду са 100 торњева. Наша саговорница открива нам тајне студирања у Прагу, Чешка.

Прочитај више Моје име је Јелена Малиџан и тренутно се налазим на мастер студијама у Холандији у оквиру Еразмус Мундус мастер програма „European Politics and Society”. Специфичност мог мастер програма је у томе што подразумева студирање на три престижна европска универзитета након чега студент добија диплому признату од сва три факулета на којима је студирао. Први семестар сам провела у Прагу на Карловом универзитету, други семестар прве године студија на Лајден универзитету у Холандији где се тренутно и налазим, а другу годину мастер студија ћу од септембра наставити у Барселони на Помпеа Фабра универзитету. Програм нуди укупно 21 стипендију од чега три стипендије за студенте из земаља Европске Уније и 18 стипендија за студенте из земаља целог света. Ја сам имала срећу да будем међу 18 стипендиста, а уједно сам и једини студент на програму са простора бивше Југославије. Оваква врста мастер студија је релативно нова и представља иницијативу Европске Уније да споји младе и перспективне људе из целог света и пружи им прилику да изучавају европску политику и друштво из перспективе три различите земље чланице уједно доприносећи програму својим пређашњим искуством.

Како се родила идеја о студијама у иностранству ?
Идеја за студије у иностранству родила се још у основној школи као последица учења страних језика. Знање шпанског, немачког и енглеског језика отворило ми је врата за једногодишње студентске размене у току основних студија међународне економије, прво у Шпанији (Универзитет у Гранади), а затим у Аустрији (Карл-Францес Универзитет у Грацу).

Опишите нам укратко Ваш факултет и систем студирања у Чешкој.
Карлов универзитет је трећи најстарији универзитет у Европи и као такав окупља изванредне професоре и студенте из целог света. Овај универзитет са дугом традицијом је уједно и идејни творац и координатор програма на коме студирам. Систем студирања се не разликује пуно од других европских универзитета, будући да се поштује систем студирања по болоњи, међутим оно што ми се посебно допало у Прагу јесте широк спектар предмета које студент може да слуша на енглеском језику што није био случај у Гранади где је све било искључиво на шпанском и у Грацу где су само неки испити били доступни на енглеском док је већина је била на немачком језику.

Које су главне разлике у начину живота између места из ког долазите и Прага?
Када људи чују реч Праг углавном су им прве асоцијације у вези са Карловим мостом, реком Влатавом, савршеном архитектуром, сјајном кухињом и пивом. Међутим, бити туриста и живети у Прагу су две различите ствари. Као рођена Новосађанка могу поносно да кажем да сам одрасла у граду у коме су људи отворени и са осмехом дочекују туристе и странце и прихватају их као своје. Управо због тога ми је било у почетку тешко да се прилагодим на затворене Чехе који често одбијају да причају на енглеском и отворено исказују неповерљивост према странцима, због чега их многи етикетирају као ксенофобе. Међутим објашњење мог културног шока лежи у историји. Као народ су годинама били под страном влашћу чак и у савременој историји што је оставило трага, па тек након што задобијете њихово поверење имате прилику да упознате праве духовите и веселе Чехе.

Који је највећи изазов живота у иностранству?
Живот у иностранству је живот констатног прилагођавања систему, култури и менталитету различитих људи на које наилазите, а да притом не изгубите себе и свој национални идентитет. Да бисте у потпуности уживали у свим предностима које живот у другој земљи нуди, а изазове претворили у значајна искуства морате бити спремни на промене, одрицање од комфор зоне и бити психички јаки.

Ако бисте Праг морали да опишете једном речју, која реч би то била?
Пиво, јер је оно начин живота у Прагу као и део њиховог националног идентитета.

Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Прагу?
Било који кафић на реци са погледом на Прашки дворац.

Студирање у Русији – разговор са Јованом Зафировић

Ове недеље се селимо у Русију, а како функционишу студије у Москви питали смо Јовану Зафировић

Прочитај више Зовем се Јована Зафировић и тренутно сам студенткиња мастер студија програма Comparative Social Research на Националном истраживачком универзитету Више школе економије (ВШЕ, или како јој ми студенти тепамо – Вишка) у Москви. На студијама у Русији сам већ годину и по дана, али протеклих неколико месеци сам на стажирању на одељењу за социологију Универзитета у Тилбургу.

Како се родила идеја о студијама у иностранству и Москви?
Одувек ме је привлачила идеја да барем један период свог образовања проведем у иностранству. Сматрала сам да је изузетно важно за студента/кињу социологије (али наравно и других наука) да се измести из сопственог окружења јер би то водило и бољем разумевању сопствених вредности, као и предрасуда. Осим тога, сматрала сам да је то један велики психолошки и емоционални изазов за мене, који ће допринети не само мом професионалном, већ и личном сазревању.
Идеја о Русији се родила врло спонтано. Након подужег проучавања мастер програма који се баве квантитативном анализом података у социологији, као и прихватљивих могућности стипендирања – овај програм чинио се као најбољи избор. Морам признати да ми се идеја о студирању у Русији одмах чинила примамљивом, с обзиром да сам одувек била поштовалац руске књижевности и културе (премда се нисам радовала руској зими).

Опишите нам укратко факултет и систем студирања.
Мастер програм Comparative Social Research један је од мастер програма на енглеском језику понуђених од стране Факулета друштвених наука ВШЕ. Мастер студије у Русији трају две године и носе 120 ЕСПБ поена. Година се састоји из 2 семестра, односно 4 модула. На крају сваког модула постоји нека врста испита – углавном су то писани, а ређе усмени испити. Постоји одређени број обавезних курсева, као и огроман број изборних курсева – што даје доста слободе студентима да сами формирају свој распоред.
У другој години мастер студија студенти морају обавезно одрадити праксу из области у којој студира. Праксе се могу пронаћи преко факултета или студент може сам пронаћи место стажирања, у земљи или иностранству. Ово је један од најбољих аспеката читавог универзитата с обзиром да свим студентима пружа радно искуство, што се често испоставља као велики проблем образовања у Србији.

Шта разликује Ваш универзитет од других факултета у Русији? Осим што је један од најбољих универзитета у Русији, велика предност Вишке огледа се у високим академским стандардима – од стручности предавача, преко великог броја интернационалних студената до светски признатих истраживачких института. Интернационалност универзитета је врло важна карактеристика за сваког страног студента јер вам олакшава процес интеграције, као што и чини читаву атмосферу лепшом и лакшом.

Које су главне разлике у начину живота између места из ког долазите и Москве?
Иако сам мислила да селидба из Београда у Москву неће представљати велику промену, погрешила сам. Иако су главни градови, Москва има више од 13 милиона становника и далеко већу територију од Београда. Мада, и поред огромног броја становника, масовне улице и грађевине чине тај број далеко подношљивијим. Још једна предност Москве јесте што има изузетан метро систем који се врло брзо савлада. Путовање метроом је постала рутина којој се често радујем – сам метро је један од најлеших на свету управо захваљујући мноштву орнамената, мозаика и мрамора. Московљани углавном ћуте у превозу, неретко читају књиге или новине.

Који је највећи изазов живота у иностранству?
Један од највећих изазова за мене било је превазилажење тог првобитног страха и културног шока. Језик је такође представљао баријеру, јер сам у Русију отишла са минималним познавањем руском језика. Било ми је потребно време да схватим начин фукнционисања града као и његових становника јер оно што можемо прочитати/видети о некој земљи није упоредиво са стварним обитавањем у њој.

Ако бисте Москву морали да опишете једном речју, која реч би то била?
Времешна. Немогуће је избећи неки осећај пролазности када живите у Москви.

Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Москви?
Углавном посећујем места у околини факултета – SURF coffee дефинитивно има сјајну кафу, Одеса добру храну, а Bowie бар одличну музику.

Шта разликује Москву и Тилбург, у ком се тренутно налазите?
Не бих могла навести ни једну сличност између ова два града, осим можда да су оба на неки начин заробила моје срце. Тилбург је мали градић на југу Холандије који могу лако препешачити за пар сати, док Москву још увек откривам. Док сам била у Тилбургу недостајао ми је московски метро као и обиље догађаја, а сада ће ми сигурно недостајати бицикл и мачке које зуре у мене кроз оквире оргомних прозора.

Студирање у Француској – разговор са Александром Дубовац

Скоро смо вас увели у причу студирања у земљи сирева и вина, а како је живети у Стразбуру, једним од највећих студентских центара у Француској, испричала нам је овом приликом Александра Дубовац.

Прочитај више Укратко се представите – шта студирате, где (назив факултета и у ком је граду), који сте степен студија и колико дуго већ студирате у иностраству? И помените да ли сте били /или сте тренутно на размени или на пракси.
Зовем се Александра Дубовац, из Београда сам и завршавам основне студије на Правном факултету Универзитета у Стразбуру. Овде сам 4 године, студије сам започела на програму општег права, а онда сам годину дана сачекала отварање програма европског права као посебне дипломе и наставила студије европског права.

Како се родила идеја о студијама у иностранству и Стразбуру?
Одувек сам знала да ћу део свог школовања провести у иностранству. Завршила сам билингвално српско-француско одељење у Основној школи ,,Владислав Рибникар” и у Трећој београдској гимназији, а трећу годину гимназије сам провела у Бунсен гимназији у Хајделбергу у билингвалном немачко-француском одељењу (такозвани Аби-Бак програм).Тако да је за мене само било питање да ли ћу на студије отићи у Француску или у Немачку. Такође знала сам да желим да студирам право, а Правни факултет у Стразбуру је био мој први избор из више разлога: програм студија за који сам се определила, велика логистичка подршка при упису од Француског Института у Београду, људи које сам познавала из школе а који су већ студирали у Стразбуру, близина Немачке као и чињеница да је Стразбур један од главних градова Европе као седиште важних европских институција што му даје шарм метрополе иако има само око 300.000 становника. Стразбур је и велики студентски центар са око 50.000 студената на 4 кампуса.

Опишите нам укратко факултет и систем студирања.
Студије европског права се по систему студирања не разликују много од студија на програму општег права било где у Француској. Предавања, вежбе, колоквијуми, испитне недеље (само по један испитни рок по семестру и један додатни поправни за целу школску годину). Специфичност мог програма је што по семестру имамо по 2 или 3 испита више и што имамо обавезна 2 страна језика, немачки и енглески, уместо једног. Распоред испита по години је 40% на француском 30% на немачком и 30% на енглеском односно сва немачка и енглеска права се слушају и полажу на тим језицима.
Разлике са српским системом су бројне, пре свега, на правима у Француској се сви испити полажу писмено и форма испитног рада је веома специфична и конкретна.

Шта разликује Ваш факултет од других факултета у Француској?
На мом факултету се веома обраћа пажња на припрему студената за рад, праксу било какав облик укључивања или волонтирања у институцијама ЕУ. Други битан сегмент је велики значај који се, уз базичне правне предмете, облигационо, кривично, процесно, имовинско право итд, поклања изучавању људских права с обзиром да је седиште Суда за људска права у Сразбуру. Велики број програма које нуди мој факултет, а и универзитет, су програми прилагођени потребама Европске Уније и Савета Европе.

Које су главне разлике у начину живота између места из ког долазите и Стразбура?
На почетку буде тешко, све је ново, много ствари и пре свега људи недостаје, а онда се навикнеш и почнеш да примећујеш неке чари баш тог града у коме си и баш тог новог живота који живиш. Када те ухвате обавезе, учење, испити некако немаш времена да размишљаш о томе шта ти недостаје.
Углавном недостају пријатељи и породица, али и неки ситнице, неке ствари које ниси примећивао док си био код куће, свакодневне навике и пре свега храна. Додуше увек се некако снађем да донесем основно, плазму, бананице, бабин џем…
Најтеже је када после дужег боравка кући мораш опет назад, али и то прође за пар дана и онда ти буде драго да си ту где си.

Који је највећи изазов живота у иностранству?
Када сам савладала прве проблеме и прва навикавања, за која сам имала велику помоћ Немање Милићевића који је дошао у Стразбур годину дана пре мене све остало је некако ишло лако. Ти први проблеми су углавном административне и организационе природе и лако се рашавају поготово уз помоћ некога ко је кроз то већ прошао.
Сада ми је углавном највећи проблем да се поред свих предавања и обавеза које имам организујем да једем како треба и на време.

Ако бисте Стразбур морали да опишете једном речју, која реч би то била?
Студентски

Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Стразбуру?
У близини факултета, а и близу мог стана има кафић са много добром кафом и добрим доручком. Поред тога волим да одем на ручак у ресторан који држи моја много добра другарица Анастасија Замахајев која је дошла у Стразбур годину дана после мене на мастер студије после заврше

Студирање у Словенији – интервју са Иваном Кадунцем

У духу скорашње трибине и промоције студирања у Словенији, нашли смо некога ко је са нама поделио искуство из прве руке! Пред вама је интервју са Иваном, који већ више од пет година живи у Љубљани.

Прочитај више Укратко се представите – шта студирате, где (назив факултета и у ком је граду), који сте степен студија и колико дуго већ студирате у иностраству? И помените да ли сте били /или сте тренутно на размени или на пракси.
Моје име је Иван Кадунц. Рођен сам у Београду и већ пет година студирам архитектуру у Љубљани. Апсолвент сам и завршавам магистарски рад. У Љубљани сам провео пет и по година. Своју прву праксу сам радио у архитектонској фирми у Љубљани, а тренутно сам на другој пракси у архитектонском бироу у Берлину.

Како се родила идеја о студијама у иностранству и Љубљани?
Идеја о студирању у Словенији се јавила јако рано у мом животу зато што имам породичне везе са Словенијом. Током средње школе у Београду сам почео да размишљам о пресељењу и почетку студирања у Љубљани. Наравно, један од разога је био и осамостаљење и почетак самосталног живота већ са деветнаест година. Језик сам делимично познавао и пре одлазка, али сам га савладао током прве године студија. Сличан је и истовремено различит од српског језка. Постоји пуно истих речи које имају потпуно различито значење.

Опишите нам укратко факултет и систем студирања.
Студирам архитектуру (Enoviti magistrski študijski program arhitekura) који траје пет година. Систем студирања је прилагођен директивама Европског парламента и диплома је по завршетку призната и равноправна са свим земљама чланицама Уније. Постоје два програма: архитектура која траје пет године, и урбанизам који је подељен на три године основних и две године мастер студија.
Рад на факултету је заснован на раду у семинарима. Основна идеја семинара је да се симулише рад у архитектонским бироима. Студенти решавају просторне проблеме индивидуално и у групама, и у раду са менторима.
Током студирања сам имао прилику да будем запослен на факултету као асистент при предмету Слободоручно цртање где су студенти добијали знања о разумевању перспективе и простора.
Додао бих још да имамо право на Ерасмус размене и праксе у ЕУ/ЕЕА државама. Сви студенти имају право на финансирање годину дана класичне размене на страним унивезитетима и годину дана праксе. Први облик размене нам обезбеђује факултет док за други морамо да се побринемо сами.

Шта разликује Ваш факултет од других факултета у Словенији?
Мој факултет се разликује пре свега по специфичности студијског програма. За упис на факултете није потребан пријемни испит осим за архитектуру, ликовну иметност и музичку академију. Архитектура је веома специфична наука јер су критеријуми оцењивања веома субјективни. Доста времена одлази на израду цртежа и макета. То су два начина помоћу којих ми представљамо наше идеје. Настанак архитектуре је веома сложен мисаони процес, од разумевања контекста простора и времена, до разумевања материјала и конструкције, функције, програма и социјалних процеса.

Које су главне разлике у начину живота између места из ког долазите и Љубљане?
Долазим из Београда у коме сам провео првих деветнаест година живота. Долазак из двомилионског града у град од 300 000 становника је за мене био велики шок. Било ми је потребно време да упознам нов начин живота и прихватим „нова правила игре“. Београд има тенденцију прилива становништва док се у Љубљани становништво исељава из главног града и из осталих урбаних средишта у држави. Љубљана има свој ритам живота који је мирнији и хуманији у односу на велике метрополе. Раздаљине су мање. Људи већином путују бициклом јер је центар затворен за саобраћај. Град има развијену мрежу бициклистичких стаза. Недељом радње раде само до 15 часова на шта ми у Београду нисмо навикли.

Који је највећи изазов живота у иностранству?
Највећи изазов живота у иностранству је стварање свог места у новом систему и друштву.

Ако бисте Љубљану морали да опишете једном речју, која реч би то била?
Сигурност
Имамо велики број привилегија које немају студенти већине држава у свету. Студирање је потпуно бесплатно (од скора и за држављане Србије). Студенти имају право на студентске домове које половично суфинансира држава (само за држављане Словеније). Сви студенти имају право да раде, минимална сатница изоси 4 еура нето. Сви студенти имају право да се хране у ресторанима на студентске бонове, држава суфинансира оброке и цена комплетног ручка кошта у просеку око 3,50 еура.

Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Љубљани?
Nebotičnik.

Студирање у Аустрији – разговор са Тамаром Михајловски

Како је студирати у Аустрији? Причали смо ове недеље са Тамаром Михајловски

Прочитај више Укратко се представите – шта студирате, где (назив факултета и у ком је граду), који сте степен студија и колико дуго већ студирате у иностраству? И помените да ли сте били /или сте тренутно на размени или на пракси.
Моје име је Тамара Михајловски, имам 20 година и студирам економију на Fachhochschule Wiener Neustadt, смер Business Consultancy International (смер је на енглском језику)- International Finance and Accounting. Тренутно сам 4. семестар, од чега сам годину дана живела у Аустрији, а трећи семестар сам ишла на Ерасмус+ размену студената у Авеиро, Португал, и од 1. фебруара сам поново у Аустрији у Wiener Neustadt-у.

Како се родила идеја о студијама у иностранству и Wiener Neustadtu?
Када сам имала 14 година, тада сам први пут отпутовала у Беч и заљубила сам се у Аустрију! Од тада док се нисам преселила у Аустрију са 19 година, сваке године сам налазила начин да је посетим, или са породицом, или преко Младих истраживача Србије и њиховог програма међународних волонтерских кампова. И такође сам уписала курс немачког језика у Београду који сам похађала од 8. разредадо краја средње школе… и ето заврших да студирам на енглеском језику хаха.

Опишите нам укратко факултет и систем студирања.
Факултет се налази у малом граду близу Беча, Wiener Neustadt. Имам 7 или 8 предмета по семестру, зависи од семестра, и на половини семестра имам колоквијум (код мене на факултету се зове mid-term) и на крају испит. 90% испита је на папиру, јако ретко постоје оралне провере знања.

Шта разликује Ваш факултет од других факултета у Аустрији?
Мој факултет је у склопу Fachhochschule тако да се мало разликује од класичног факултета. Највећа разлика је обавезна пракса у 6. семестру. Такође, мој смер је веома интернационалан и малобројан. На почетку нас је било 103 из 39 различитих земаља. Још једна од разлика мог факултета у односу на друге факултете у Аустрији је та да се пријемни ради на самом факултету у Wiener Neustadt-у у неколико термина, и није потребно да се прво упише факултет у Србији па онда пребацује на факултет у Аустрији.

Које су главне разлике у начину живота између места из ког долазите и Wiener Neustadt?
Ја сам се преселила из великог Београда у доста мање место које има око 50.000 становника. Доста шетам јер је место мало и свуда може да се стигне пешака. Живим у студентском дому, који је организован као стамбена зграда и свако има своју собу, само кухињу и купатило деле 2 до 3 особе. С обзиром на то да у дому живе студенти различитих националности, сваки дан научим нешто ново о другој култури и обичајима.

Који је највећи изазов живота у иностранству? Први највећи изазов је то што ми недостају породица и пријатељи, а други је то што је стандард у Аустрији доста висок тако да је све скупље него у Србији.

Ако бисте Wiener Neustadt морали да опишете једном речју, која реч би то била?
Организованост

Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Wiener Neustadt-у?
Када једемо ван у Wiener Neustadt-у, волимо Asian food, а омиљени кафић нам је ,,7 lounge“. Ипак, јер је Wiener Neustadt мало место, када идемо у ноћни излазак чешће излазимо у Бечу и омиљено место за излазак је клуб Данзон.

Студирање у Холандији – интервју са Маријом Алексић

Наша држава у фокусу ове недеље је Холандија- земља канала и лала! Питали смо Марију, студенткињу економије на Тилбург Универзитету, каква су њена искуства и импресије са овог универзитета.

Прочитај више

Како се родила идеја о студијама у иностранству и Тилбургу?
Одувек сам желела да студирам у иностранству због интернационалног искуства које оно пружа. Када сам се одлучивала за основне студије било ми је важно да буду добро рангиране и приступачне са ценама: Тилбург је савршени спој та два.

Опишите нам укратко факултет и систем студирања.
Универзитет Тилбург је међу највећим истраживачким центрима у Европи и свету, тако да је сваки програм на сваком факултету уско повезан са истраживањем. Предавања у већини случајева нису обавезна, али строго препоручљива. Вежбе су веома битан аспект и углавном је присуство обавезно. Колоквијума нема, оцена се састоји већином од главног испита који носи 70-80% оцене, док 20-30% оцене носе групни пројекти, партиципација на вежбама и недељни тестови. Оно што додатно отежава ситуацију је да по семестру постоје два испитна рока и само се тада могу испити из датог семестра полагати. Није могуће полагати испит из првог семестра у другом, већ се чека наредни први семестар да се тај испит положи. Међутим, захваљујући доброј гарнитури професорa и асистената који су увек отворени за сва питања и консултације (које увек можете захтевати), сваки изазов је лако премостив.

Шта разликује Тилбург Универзитет од других факултета у Холандији?
Као што сам већ напоменула, Тилбург је истраживачки центар и стално се презентују нова сазнања и ради на усавршавању свих предмета које Универзитет нуди. Такође, неки од најбољих холандских и страних професора предају на факултету. Из године у годину је проглашаван за најбољи генерални Универзитет у Холандији, од стране и грађана и саме Краљевине Холандије.

Које су главне разлике у начину живота између места из ког долазите и Тилбурга?
Долазим из Врања, и код нас се зна, кафа у 13 часова је ОБАВЕЗНА. Стално су млади по кафићима и град је некако жив. Овде је супротно. Излази се тек када се све обавезе заврше и људи немају обичај да шетају – бајс је закон. У почетку ме то јако нервирало јер уме да буде мртво, али кад се временом човек навикне схвати да је тако и боље јер створите радну навику и постанете одговорни, или једноставно жртва система (смех).

Који је највећи изазов живота у иностранству?
Дефинитивно разумевање и привикавање на туђе обичаје и културу. И бити политичкo-европски коректан у сваком тренутку.

Ако бисте Тилбург морали да опишете једном речју, која реч би то била?
Универзитет – дисциплина, град – једноличност.

Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Тилбургу?
“Eve” због уникатног ентеријера, “Rak” јер се налази на каналу и увек је пријатна атмосфера и, наравно, библиотека с обзиром да су моји пријатељи увек тамо и имам супер екипу за учење.

Студије у Немачкој – интервју са Филипом Лукићем

ООве недеље се селимо у Немачку, па смо замолили Филипа Лукића, студента социологије на Freie Univeristät у Берлину, да нам преприча своје студентско искуство!

Прочитај више

Како се родила идеја о студијама у иностранству и Берлину?
Идеја ја настала када сам први пут као туриста дошао у Берлин. Стајати испред Берлинског зида, симбола најзначајнијих друштвених промена у Европи након Другог светског рата и данашње ујединњене Европе, било је довољно узбудљиво да пожелим да проведем део свог школовања и живота баш у овом граду. Уколико желите да се бавите европским друштвом и изучавате његову промену, онда морате покушати да разумете Берлин, град у ком су људи устали против зидова и подела.

Опишите нам укратко факултет и систем студирања.
Мастер програм траје две године и састоји се из обавезних предавања и изборних семинара, што нама, студентима, даје могућост да се профилишемо у смеру у ком желимо. Jа углавном бирам семинаре који се баве истраживањем политичких и социолошких аспеката Европске уније, трансформацијом Источне Европе као региона, чиме, поред општих социолошких теорија, стичем и конкретна знања из области које ме посебно интересују.

Шта разликује Фрај Универзитет од других факултета у Немачкој?
Разликује га отворени дух и критичка мисао коју поседује. Такође, једини је универзитет који су 1948. године основали студенти, професори и истраживачи који су дигли глас против совјетске репресије. Стога, сам настанак универзитета разликује се од свих који постоје у Немачкој и даје му задатак да штити слободу мисли и критике.

Које су главне разлике у начину живота између места из ког долазите и Берлина?
Највећа разлика су људи и начин на који посматрају себе. Иако Београд и Берлин имају доста сличности, пре свега у том слободарском духу и хипстерској култури, приметно је колико се у Берлину различитост негује и чува, док се у Београду она негира и ућуткује.

Који је највећи изазов живота у иностранству?
За мене је и након годину и по дана живота у Берлину највећи изазов да у кафићу добијем продужени еспресо са топлим млеком. Једноставно не успева. Да ли је језичка баријера или културолошка разлика у питању, још увек нисам успео да утврдим.

Ако бисте Берлин морали да опишете једном речју, која реч би то била?
Шармантан.

Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Берлину?
Сент Оберхолц кафић јер има најбољи чиз-кејк брауни у Берлину.

Никола Пејић – интервју о студирању у Болоњи

Представљамо вам утиске Николе Пејића, студента друге године бизниса и економије на Универзитету у Болоњи.

Прочитај више Како се родила идеја о студијама у иностранству и Болоњи?
Жеља да стекнем нова искуства, нове пријатеље, упознам различите културе и начине живота, ми је дала идеју да бих то све могао да остварим студирањем у иностранству. У почетку нисам могао да се одлучим где бих ишао, пуно сам истраживао и схватио сам да желим да студирам у Италији, али нисам знао у ком граду. Избор се сузио на Милано и Болоњу, али с обзиром да сам веома заинтересован за аутомобилску индустрију, са којом мој Универзитет има одличну сарадњу, одлучио сам се за Болоњу.

Опишите нам укратко факултет и систем студирања.
Као што се дало претпоставити, болоњски систем студирања потиче из Болоње, али је доста ригорознији него у Србији. Предавања су свакодневна и укључују доста праксе. Што се тиче система испита, дозвољено вам је да изађете на сваки колоквијум само једном. Уколико се деси да не положите колоквијуме они се не могу опет радити, већ морате радити цео испит из тог предмета и имате шансу само два пута да изађете једној години. У случају да не положите морате га пренети у наредну годину.

Шта разликује Универзитет у Болоњи од других факултета у Италији?
Пре свега, овај Универзитет је најстарији на свету и има изузетно богату историју, што га чини уникатним.

Које су главне разлике у начину живота између места из ког долазите и Болоње?
Болоња је претежно студентски град са чак 80000 студената. За време испитних рокова неки га називају “Град духова”, за разлику од Новог Сада који је увек будан и пун дешавања.

Који је највећи изазов живота у иностранству?
Самосталан живот, без родитеља и далеко од куће. Али дефинитивно највећи изазов је кување.

Ако бисте Болоњу морали да опишете једном речју, која реч би то била?
Јединствена.

Ваш омиљени ресторан/кафић/место за излазак у Болоњи?
Засигурно Лаб16 због јединственог аперитива.