Вести

Из другог угла - ,,Свуда пођи, кући дођи” и проблем повратка младих у Србију

12.01.2018.
Аутор текста: Јулија Симић | 

У потрази за бољом будућношћу, успехом и широким спектром могућности, млади из Србије све чешће одлучују да оду у иностранство са надом да ће своје снове остварити можда баш тамо, далеко од својих домова, уз непознате људе, прилагођавајући се различитим условима, упознавајући на тај начин себе на путу који ће можда једног дана постати њихов живот, на путу на ком ће живети свој сан.

Питање сигурне будућности за младе представља једну од највећих брига узимајући у обзир стопу незапослености у Србији, мале плате, и многе друге факторе који проузрукују фрустрираност, и на које се људи непрестано жале. Нестабилност и неорганизованост су често окидач за напуштање матичне земље. Шта се дешава када бунтовни, млади дух проговори и одлучи да је напуштање родне земље, у овом тренутку  најбоља одлука; земље која, нажалост није испунила очекивања?

Пуни вере и слободног духа, упркос везаности за породицу и земљу, млади одлучују да почну борбу и направе први корак. До одласка у иностранство и останка тамо неки пређу лакши, а неки тежи пут, али када једном нађу своје потенцијално сигурно место тамо где ће моћи да примене све своје вештине и где ће њихово знање бити вредновано, то виде као златну прилику која се не пропушта.  Као један од припадника младе популације, говорићу у наше име, иако наравно морам споменути да увек постоје изузеци, који желе да остану и  покушају да овде ураде нешто боље. Сматрамо да ће се изван граница наше земље  наћи неко ко ће моћи да чује оно што имамо да кажемо и умети да препозна наше квалитете. Уколико дођемо до нашег дуго очекиваног првог циља, не желимо да се повучемо, желимо да наставимо даље и можда је управо то један од главних разлога зашто не желимо да се вратимо.

Из личног угла, одувек ме је нешто „вукло“ ка иностранству и сигурна сам да бих сваку прилику коју бих добила за останак тамо искористила трудећи се да се остварим на професионалном плану. Читајући бројне чланке које су писали млади људи из Србије, а који се баве друштвеном проблематиком, као један од водећих проблема истакнут је страх од останка у Србији. Тај страх се јавља, можда управо из разлога што сматрамо да свет неће видети квалитете које млади људи који живе овде имају да понуде.

Тако остајемо у сенци, осећамо се ограничено и затворено за нове могућности. Тако остајемо и вечној загонетки зашто нисмо покушали, јер за нас је најважније да покушамо. Данас је скоро па наметнуто размишљање да ће људи обезбедити себи сигурну будућност ако зараде  велику количину новца, и као друштво које је склоно гомилању материјалних добара и које увек жели још, није задовољно тренутним учинком и добитком, већ жели посао који ће обезбедити зараду „на дуге стазе“. Можда један од најбржих, а најлакших начина зарађивања за оне са нижим образовањем јесте запослење у трговини на које данас многи  пристају јер су приморани због тешке материјалне ситуације. Нажалост, омладина као да постаје заражена модернистичким схватањима индустријског друштва, па тако често истичу да би радије „робијали“ у просечној пицерији или кафићу у Француској, Немачкој или у некој другој развијенијој држави, него у пицерији или кафићу у Србији за дупло мању плату.

Ипак, већа зарада наравно није једино што нам иностранство нуди. Сматрам да је оно што научимо боравећи у страној земљи непроцењиво за наш лични развој и усавршавање. Још један од можда одлучујућих разлога зашто желимо да останемо у иностранству јесу очекивања која имамо и бољи третман ком се сви млади надају.

Неко далеко искуснији би ово могао да потврди или демантује, но из моје перспективе проблем повратка у Србију уско је повезан са нашим жељама и амбицијама, као и са оним: колико смо спремни да пружимо, желели бисмо да нам сходно томе буде и враћено. Ако смо се потрудили за боље, не желимо да пристанемо на мање. Привремен боравак  у иностранству и штедња новца за живот у Србији можда некоме јесте циљ, али не представља излаз уколико желимо нешто више. Наравно, од великог значаја  је и сплет околности, али већина младих људи којима се укаже шанса за дужи боравак у иностранству одлучује да тамо и остане и потражи неки бољи посао.

Питање да ли изрека „Свуда пођи, кући дођи“ и у овом случају важи, као и многа друга питања која ова тема покреће остају отворена. Као једна од горућих тема за данашњу омладину веома је полемична и свако је може доживети и коментарисати на другачији начин, али један од круцијалних разлога, зашто млади остају да живе  ван граница Србије, по мом мишљењу јесте управо низ могућности које иностранство обећава, а које млади овде не успевају да пронађу.